Pi­še: Mi­ro­slav La­zan­ski


No­vem­bar 1987. go­di­ne, pe­tak 8,30 sa­ti, Lon­don, aero­drom „Hi­trou”. U odje­lje­nju za „kon­kord“ Bri­tiš er­vej­za sko­ro je kao na auto­bu­skoj sta­ni­ci, ni tra­ga mno­go­hva­lje­noj eks­klu­ziv­no­sti. Dok kroz sta­klo po­sma­tram ču­de­sno dje­lo bri­tan­sko-fran­cu­ske aero-in­du­stri­je, spi­ker po­zi­va sve put­ni­ke le­ta BA001 za Nju­jork, sa po­la­skom u 10,30 sa­ti. Pret­po­sta­vljam da ni­ko od put­ni­ka ne zna da je „kon­kord“ u ko­ji se upra­vo ukr­ca­va­mo, avi­on sa ozna­kom G-BO­AC, naj­sta­ri­ji primjerak u flo­ti „kon­kor­da“ „Bri­tiš er­vej­za“. I da je na svoj pr­vi let kre­nuo sa­mo mje­sec da­na na­kon fran­cu­skog „kon­kor­da“ ko­ji se sru­šio u fe­bru­a­ru 1975.
Do­brih 40 mi­nu­ta pri­je po­la­ska oba­vje­šte­nja sa zvuč­ni­ka pod­sje­ća­ju da se pri­je ula­ska u avi­on man­ti­li ili krup­ni­ji ruč­ni pr­tljag pre­da­ju po­sa­di, pr­tlja­žni pro­stor je vr­lo ogra­ni­čen. U avi­o­nu ne­ma ni no­vi­na, ni gle­da­nja fil­mo­va. Vi­so­ki na vra­ti­ma mo­ra­ju da se sa­gnu, le­tje­li­ca br­ža od zvu­ka je ma­la, ka­bi­na je ši­ro­ka je­dva tri me­tra, a unu­tra­šnjost ni­je vi­ša od dva me­tra. Dvi­je oso­be u avi­o­nu te­ško se mi­mo­i­la­ze. Sje­di­šta su vr­lo zbi­je­na i sa 94 cm ra­sto­ja­nja ne­ma oslo­na­ca za no­ge. Tač­no 40 put­ni­ka mo­že da se smje­sti u pred­njem di­je­lu ka­bi­ne, u zad­njem di­je­lu još je 60 mje­sta. Po­red me­ne sje­la je jed­na sta­ra go­spo­đa, Džo­an Ta­u­zend, ide da tu­ri­stič­ki raz­gle­da Nju­jork, ku­ći se vra­ća bro­dom. Na dru­goj stra­ni pro­la­za sta­ri­ji brač­ni par pi­lji u me­ne i in­te­re­su­je se iz ko­je ze­mlje do­la­zim.
„Oh, Ju­go­sla­vi­ja, div­no, Du­brov­nik, Go­spa, ko­mu­ni­zam. Go­spo­di­ne, šta vi to ra­di­te u Ju­go­sla­vi­ji da mo­že­te da le­ti­te ,,kon­kor­dom'', či­me se to ba­vi­te?“
–Ni­šta po­seb­no, go­spo­đo, no­vi­nar sam i re­dak­ci­ja me ša­lje na pre­mi­je­ru jed­nog rat­nog fil­ma u Los An­đe­les, pa eto mo­ram da stig­nem što pri­je u Nju­jork.
„Kra­sno, va­ša re­dak­ci­ja je ta­ko bo­ga­ta, go­spo­di­ne, zar on­da va­ša ze­mlja ne­ma ni­ti je­dan ,,kon­kord''?“
„Ne­ma­mo, go­spo­đo, ali za­to ima­mo voj­ne ,,mi­go­ve 29'', ku­pi­li smo ne­dav­no 16 ko­ma­da. Ne mo­že­mo baš sve da ima­mo. No, ako nam Ru­si po­nu­de do­bru ci­je­nu mo­žda ku­pi­mo nji­hov su­per­so­nič­ni put­nič­ki ,,tu­po­ljev'', mo­žda ne zna­te da ga u En­gle­skoj već zo­vu ,,kon­kor­di­je­vič.“
Go­spo­đa me sa­mo zbla­nu­to po­gle­da­la, na­vu­kla plat­ne­ne ru­ka­vi­ce i za­bu­lji­la se u pla­fon. Njen muž je već gla­sno spa­vao.
Za ri­ječ se ja­vio i ka­pe­tan Pol Da­glas, ob­ja­šnja­va pro­ce­du­ru po­le­ta­nja: „Za uz­li­je­ta­nje ko­ri­sti­mo po­moć­ne mo­to­re, za mi­nut i 17 se­kun­di će­mo ih ak­ti­vi­ra­ti i po­či­nje­mo uz­li­je­ta­nje br­zi­nom od 480 km na čas. Ka­da za de­se­tak mi­nu­ta bu­de­mo iz­nad Atlan­ti­ka ne mo­ra­mo vi­še da vo­di­mo ra­ču­na o bu­ci mo­to­ra.”
Kre­će­mo, tre­nu­tak ka­da se ja­sno uoča­va sna­ga mo­to­ra „kon­kor­da“. Mo­to­ri ko­ji ga po­kre­ću stva­ra­ju po­ti­sak od 84 to­ne. Pri­ti­snu­ti smo uz sje­di­šta, po­sle ne­ko­li­ko mi­nu­ta avi­on se u va­zdu­hu ma­lo za­tre­sao, krat­ko i od­luč­no kao u ne­kom sport­skom auto­mo­bi­lu. Za­tim ma­lo uspo­ra­va­nje, po­moć­ni mo­tor je is­klju­čen. Mo­ja su­sje­da Džo­an je odah­nu­la.
„Od­lič­no, uop­šte ni­je lo­še, mi­sli­la sam da je mno­go gla­sni­je.” U me­đu­vre­me­nu se pa­li i ekran sa oba­vje­šte­nji­ma na zi­du ka­bi­ne. Po­sle 12 mi­nu­ta le­ta „kon­kord“ je na vi­si­ni 8.400 me­ta­ra pro­bio zvuč­ni zid, do­stig­nu­ta je br­zi­na od jed­nog ma­ha, ali se to uop­šte ne osje­ća. Šest mi­nu­ta ka­sni­je, pri br­zi­ni od 1.601 km na čas, no­vi tr­zaj avi­o­na. Po­nov­no su uklju­če­ni po­moć­ni mo­to­ri, oni nas za 12 mi­nu­ta di­žu na vi­si­nu od go­to­vo 13.000 me­ta­ra. Tra­žim i do­bi­jam do­zvo­lu da obi­đem pi­lot­sku ka­bi­nu i ka­pe­ta­na Po­la Da­gla­sa. U ve­o­ma ma­loj pro­sto­ri­ji mo­ram bu­kval­no da pre­đem pre­ko na­vi­ga­to­ra da bih za­u­zeo mje­sto iza pi­lo­ta. Ka­pe­tan ka­že „da je le­tje­nje kon­kor­dom ve­o­ma sti­mu­la­tiv­no, da avi­on re­a­gu­je vr­lo br­zo i da se njim mo­ra upra­vlja­ti vr­lo sen­zi­bil­no, ina­če put­ni­ci to od­mah osje­te kao ne­pri­jat­nost“.
Vri­je­me je za je­lo, ne­ma lo­so­sa i ka­vi­ja­ra. Sa­mo en­gle­sko pe­če­nje i pi­le­će gru­di. Ali je za­to obil­na po­tro­šnja šam­panj­ca. At­mos­fe­ra opu­šte­na, svi se ša­le i ća­ska­ju. Na­kon tač­no sat i po le­ta do­sti­že­mo dvo­stru­ku br­zi­nu zvu­ka, dva ma­ha. Zna­či oko 600 me­ta­ra u se­kun­di, ili 2.156 km na čas, na vi­si­ni od 15.000 me­ta­ra. Po­sle dva sa­ta i 50 mi­nu­ta le­ta us­pi­nja­nje se za­vr­ša­va na vi­si­ni od 17.400 me­ta­ra. Od tog tre­nut­ka po­či­nje la­ga­no spu­šta­nje i br­zi­na opa­da.
„Mo­gu da vi­dim ze­mlju“, odu­še­vlje­no mi do­ba­cu­je Džo­a­na. Za­va­lju­je se u sje­di­šte i kroz pro­zo­re za­gre­ja­ne od ve­li­kog tre­nja gle­da na­go­re: ne­bo je pot­pu­no cr­no.
„Ov­dje po­či­nje sve­mir“, ka­že ona. Ka­pe­tan Pol Da­glas da­je auto­gra­me na po­tvr­de o le­tu ko­je put­ni­ci ta­ko vo­le. Pod oštrim uglom „kon­kord“ je na­kon tri sa­ta, 25 mi­nu­ta i 59 se­kun­di le­ta, pet mi­nu­ta pri­je ne­go je pla­ni­ra­no, sle­tio na pi­stu aero­dro­ma „Džon Ke­ne­di” u Nju­jor­ku, u de­vet sa­ti i 20 mi­nu­ta. Po lo­kal­nom vre­me­nu ra­ni­je ne­go što je ova vre­men­ska ma­ši­na u Evro­pi i uz­le­tje­la.
I mi smo ta­da u Ju­go­sla­vi­ji, te 1987. do­sti­za­li br­zi­ne od dva ma­ha i vi­si­ne od 17.400 me­ta­ra. Na „mi­go­vi­ma 29”. Sa­da smo opet na kri­li­ma vre­men­ske ma­ši­ne. Li­jep je to osje­ćaj.
wwwi­skra.co